Mama je otišla tihog jutra krajem jeseni — mirno, kao što se gasi uljana lampa kada u njoj nestane ulja. Nije patila, samo je zaspala, a njen dah je postepeno utihnuo. Celog života je radila bez predaha, ne žaleći se, ne tražeći ništa za sebe. Posle sahrane, braća i ja smo seli u malu sobu njenog starog doma da sredimo ono što je iza nje ostalo.
Stariji brat, srednji i ja — trojica odraslih muškaraca, svaki sa svojom porodicom, obavezama, kreditima i brigama. Pred nama — skromno nasledstvo: stari ormar, nekoliko šerpi, par marama i tri istrošena vunena ćebeta. Sve uredno složeno, oprano, mirisalo je na sapun i vreme.
Gledao sam ta ćebeta i video celo naše detinjstvo. Kako nas je majka u hladnim noćima njima pokrivala, drhteći od zime, nameštala ivice da ne duva, a sama je spavala u starom kaputu jer za nju nije bilo toplog pokrivača. Sećao sam se kako nam je pričala bajke uz sveću kada bi isključili struju. Kao da su ta ćebeta i dalje čuvala njenu toplotu.
Ali stariji brat se samo namrštio:
— Šta će ti ta krpa? I onako ćemo to baciti.
Srednji je slegnuo ramenima:
— Istina. Nema nikakvu vrednost. Ako hoćeš, uzmi.
Tiho sam rekao:
— Ako vama ne treba, ja ću ih uzeti.
— Uzmi, — odmahnuo je rukom stariji. — Ionako smeće.
Nisam odgovorio. Samo sam pažljivo složio ćebeta i poneo ih kući. Te večeri dugo nisam mogao da zaspim — stalno sam se sećao mame: njenih ruku, umornog lica, mirisa njenih stvari, njenog blagoga glasa.
Sledećeg dana sam odlučio da operem ćebeta i stavim ih u ormar — kao uspomenu. Kada sam protresao prvo, čuo sam suv udarac: nešto tvrdo je palo na pod. Sagnuo sam se — mali braon zavežljaj, ušiven i sakriven u postavi.
Pažljivo sam preneo šav, izvadio zavežljaj, razmotao tkaninu — i ukočio se. Unutra je bilo nekoliko štednih knjižica i smotuljaka sa zlatom. Prebrojao sam — više od sto hiljada dolara.
Svet kao da je stao. Nisam mogao da poverujem. Mama, koja je čitav život živela u siromaštvu, jela hleb i krompir, nosila stare cipele — štedela je svaki dinar, svaki dolar zarađen teškim radom.
Seo sam na pod i zaplakao. Celo detinjstvo mi se vratilo — njeni umorni koraci, iznošene papuče, ruke koje su mirisale na hleb. Kako je ujutru išla na pijacu, vraćala se kasno uveče, i uprkos umoru, uvek se smešila.
Proverio sam drugo i treće ćebe — i pronašao još dve kesice. Ukupno, skoro trista hiljada dolara.
Dugo sam sedeo, ne znajući da li da se radujem ili da plačem. Otkud joj toliki novac? Zašto ništa nije rekla? A onda sam shvatio — nije verovala bankama, nije želela svađu među decom i jednostavno je sve sakrila tamo gde niko ne bi tražio.
Nekoliko dana kasnije, braća su saznala. Ne znam kako — možda su čuli od komšija, a možda sam se sam izlanio. Došli su uveče — ljuti, sumnjičavi.
— Hoćeš sve da zadržiš za sebe? — pitao je stariji. — To je mamino nasledstvo!
— Ništa nisam skrivao, — odgovorio sam mirno. — Hteo sam da vam kažem na godišnjicu njene smrti. Ali setite se: vi ste hteli to da bacite. Da nisam uzeo ta ćebeta, para više ne bi bilo.
Srednji je promrmljao:
— Ipak treba da se podeli na ravne delove.
Ćutao sam. U pravu je bio na neki način, ali sam se sećao kako su se odnosili prema mami. Dolazili su jednom godišnje, ponekad i ređe. Kada je bila bolesna, samo sam ja brinuo o njoj — sedeo pored kreveta noćima, uzimao slobodne dane, hranio je kašikom. Oni su uvek imali izgovore — posao, umor, deca. A sada su došli, ne da je se sete, nego da zahtevaju.
Svađe su trajale nekoliko dana. Stariji je čak pretio sudom. A ja sam sve vreme mislio o mami, o njenom životu i strpljenju.
I odjednom, prebirajući po kesicama, našao sam presavijen komad papira. Rukopis — njen. Kriv, star, ali meni dobro poznat.
Dugo sam sedeo sa tim pismom, ne mogući da zaustavim suze. Mama je znala. Ostavila nam je ne samo novac, već i test — poslednji, najteži.
Pozvao sam braću i zamolio ih da dođu. Kada su stigli, stavio sam papir na sto. Pročitali su ga — i u kući je zavladala tišina. Čulo se samo otkucavanje sata.
— Mama je sve pažljivo razmislila, — rekao sam. — Neću zadržati ni jedan cent. Sve ćemo podeliti pošteno. Ali, molim vas, zapamtite: za nju papir nije bio važan, već mir među nama.
Stariji je duboko uzdahnuo:
— Bio sam u pravu što sam grešio. Misli su mi bile na novcu, ne na njoj.
Srednji je spustio pogled:
— Nismo joj ni stigli zahvaliti.
Sedeo smo dugo, bez svađa, bez ljutnje — kao da smo posle mnogo godina ponovo braća.
Sve smo podelili pošteno, baš kao što je mama želela. I osećao sam kao da je pored nas — tiho se smeši i prašta.
Mnogo se toga promenilo. Stariji brat, nekada strog i pohlepan, postao je nežniji. Svoj deo je potrošio na obrazovanje dece i svakog meseca posećuje mamino groblje. Srednji, nagao i ponosan, dao je deo novca potrebitima, govoreći: „Neka to donese mir maminom duši.“
A svoj deo nisam dirao. Osnovao sam malu stipendiju u njeno ime — da neko siromašno dete može da uči i pamti ženu koja je ceo život živela za druge.
Prošlo je mnogo godina. Mama više nije tu, kuća je prodata, braća žive daleko. Ali svake zime vadim jedno od tih starih ćebadi. Miriše na detinjstvo, drvo i maminu ljubav. Prekrivam njime sina i pričam mu da prava vrednost nije u novcu, već u dobroti, u sposobnosti da voliš i pamtiš.
Kada pita zašto su mi oči vlažne, smešim se i kažem:
— Samo se sećam bake. Naučila me da bogatstvo nije ono što je sakriveno u postavi ćebeta, već ono što živi u srcu.
I svake zime osećam kako mama nežno ispravlja ivicu ćebeta i šapuće:
„Živite u slozi, moja deca. I neka moja duša nikada ne zna tugu.“
PREUZETO