U današnjem članku želim da podelim priču Slavice iz Leskovca, žene koja je zbog boljeg života napustila rodnu zemlju, otišla u Nemačku i tamo gradila život za sebe i svoju porodicu. Njen put nije bio lak, ali je kroz svoje iskustvo naučila vredne životne lekcije.
Kada je 1985. godine otišla u Nemačku, Slavica je nosila sina starog samo dve godine, kao i torbu punu nade. U njenom stomaku rasla je još jedna nada – njen drugi sin. Suprug je već bio tamo i radio godinama, ali život nije bio jednostavan. Slavica i njen muž su otišli u Nemačku s nadom da će „zaraditi za kuću“, verujući da će se jednog dana vratiti u Leskovac s punim rukama svega što nisu mogli da imaju u svojoj zemlji.
U Nemačkoj je rodila drugo dete i obojicu je ubrzo poslala u vrtić. Svaki sat proveden na poslu bio je dragocen, jer je ona radila po 12, ponekad i po 16 sati dnevno. Ujutro je decu ostavljala u vrtiću, a vraćala se tek uveče, zateknuvši ih već u snu. Vikendom, ako nije radila, imala je samo snage da se odmori, iscrpljena od previše rada. Prve reči, koraci, tužna i radosna iskustva njenog sina doživljavali su vaspitači i učiteljice, dok je Slavica sve to slušala tek sa zakašnjenjem, iz druge ruke, osećajući se kao stranac u vlastitoj porodici.
Godine su prolazile, a dok je Slavica s mužem gradila kuću u Leskovcu, ciglu po ciglu, među njima je rastao drugi zid – zid tišine, udaljenosti i nepoznanstva. Sinovi su odrasli, a Nemačka je postala njihov dom. Stekli su poslove, porodice, decu. Dolazili su, ali to je bilo samo „kada mogu“, jednom godišnje ili ponekad ni to.
Slavica je na kraju odlučila da se vrati u Leskovac. Kuća koju je izgradila bila je lepa, velika i puna stvari, ali prazna. Niko nije smeštao te prostrane zidove toplinom i smehom. Kada je sela na terasu i pogledala oko sebe, osećala je kako su tišina i praznina stvorile emocionalnu udaljenost. Napisala je poruku svojim sinovima, u kojoj se izvinjavala što nije mogla biti uz njih tokom njihovog odrastanja, što je život u Nemačkoj uzeo deo njenog života koji nikada nije mogla da nadoknadi. U poruci je napisala: „Izvinite, sinovi moji, što vas je majka željna ostala. Nemačka mi je dala sve – krov, sigurnost, penziju. Ali mi je uzela vas. A majci, kad ostarim, ne treba kuća – treba glas deteta u hodniku, ruka unuka na ramenu.“
Danas, često gleda njihove slike i zamišlja kako bi bilo da je ostala u Leskovcu, da su zajedno prolazili kroz život, gradeći odnose, a ne samo materijalne stvari. Nemačka je, kako kaže, zemlja reda, ali srce nije imalo taj red. Srce traži zagrljaj, miris doma i jutro provedeno s porodicom.
Slavica ne žali zbog svojih odluka, jer je verovala da je radila najbolje što je mogla u datim okolnostima. Ipak, njena priča nosi važnu poruku za sve mlade majke koje planiraju da odu u inostranstvo u potrazi za boljim životom. Neka uvek budu svesne da kuća i dom nisu isto. Kuća je samo objekat, a dom su ljudi, i vreme provedeno s njima. Zbog svega što je proživela, ona savetuje sve da paze da ne ostanu bez doma, jer pravi dom nisu samo četiri zida, već ljubav, zajedništvo i prisutnost najmilijih.
Ova priča je podsećanje na to da, iako materijalna sigurnost može biti važna, ništa nije vredno više od ljubavi i vremena provedenog s porodicom. I u svakom životnom putovanju, važno je zapitati se šta zaista znači imati dom.