Ispovest bake koja nije dozvolila da je ogovaranje komšija košta porodice pokazuje koliko nas predrasude mogu koštati sreće
“Mama, molim te, pokušaj je upoznati prie nego što doneseš sud!” Ivanov glas drhtao je dok je stajao na pragu naše dnevne sobe. Njegove reči odzvanjale su u meni kao udar groma. Sedela sam za stolom, stisnutih šaka, gledajući kroz prozor u kišu koja je neumorno padala. Moj muž, Stevan, ćutao je, ali sam videla kako mu se vilica napinje.
Ivan je uvek bio naše dete iz snova – miran, vredan, nikad problema u školi, nikad u lošem društvu. Kad nam je prvi put spomenuo Milenu, bila sam srećna zbog njega. Ali kad sam čula da ona ima sina iz prvog braka, nešto se u meni stisnulo. Nisam to htela priznati ni sebi ni drugima, ali bojala sam se. Bojala sam se da će moj sin biti nesrećan, da će ga ta prošlost povrediti, da će nas ljudi ogovarati. U našem malom mestu, svaka vest se širi brže od vetra.
“Nije stvar u tome da je ona loša osoba,” rekla sam tiho, “ali zar ne vidiš koliko će ti biti teško? Nisi ti otac tom detetu. Što ako te nikad ne prihvati? Što ako Milena zažali?”
Ivan je seo nasuprot mene i uhvatio me za ruku. “Mama, ja volim Milenu. A mali Aca… On je divno dete. Zaslužuje priliku kao i svi mi. Molim te, samo pokušaj.”
Stevan je tada prvi put progovorio: “Ako si ti siguran, sine, mi ćemo biti uz tebe. Ali znaj da nije lako biti očuh. Ljudi će pričati svašta.”
Ivan je samo klimnuo glavom i otišao. Ostali smo sami u tišini koja je bila teža od olova.
Prvi susret s Milenom i Acom bio je neugodan. Milena je bila pristojna, ali videla sam joj u očima strah i nesigurnost. Aca se skrivao iza njene suknje, gledao me velikim smeđim očima i ćutao. Pitala sam ga šta voli jesti, a on je samo slegnuo ramenima.
“On voli burek,” rekla je Milena tiho. “I crtaće.”
Nisam znala šta da kažem. Osećala sam se kao uljez u vlastitoj kući.
Nedelje su prolazile, a Ivan i Lejla su planirali venčanje. Moje prijateljice su me ispitivale: “Jesi li sigurna da ti to treba? Zar nije mogao naći neku bez dece?” Osećala sam sram jer nisam znala šta im odgovoriti.
Na dan venčanja, kiša je opet padala. Gledala sam Ivana kako stoji pred matičarem s Milenom i drži Acu za ruku. U tom trenutku shvatila sam koliko ga volim i koliko mu želim sreću.
Nakon venčanja, Milena i Aca su se uselili kod nas dok ne pronađu stan. Prvih dana bilo je napeto. Amar nije pričao puno, često bi se povukao u sobu i crtao po papiru. Jedne večeri čula sam ga kako plače.
Otišla sam do njegove sobe i sela kraj njega na krevet.
“Zašto plačeš, Aco?”
Pogledao me kroz suze: “Hoćeš li me ti voleti kao svog unuka? Ili ću uvek biti samo Milenin sin?”
Te reči su me pogodile pravo u srce. Zagrlila sam ga i rekla: “Ti si sada deo naše porodice. Nema više ‘tvoj’ ili ‘moj’, svi smo mi sada jedno.” Osetila sam kako mi suze klize niz lice.
S vremenom smo svi počeli učiti jedni o drugima. Aca me naučio strpljenju – pokazivao mi je svoje crteže, učio me kako igrati igrice na telefonu koje nisam razumela. Ja sam njega učila kako se pravi domaći hleb i kako se bere grožđe u našem vinogradu.
Milena je postala više od snaje – postala mi je prijateljica. Jedne večeri smo pile kafu na balkonu dok su muškarci gledali utakmicu.
“Znaš,” rekla mi je tiho, “bojim se da nikad neću biti dovoljno dobra za vas. Znam što ljudi govore…”
Uzela sam joj ruku: “Ljudi će uvek pričati. Ali ja vidim koliko voliš mog sina i koliko si dobra majka Aci. To mi je dovoljno.”
Najveća promena dogodila se kad je Aca prvi put rekao: “Bako!” Srce mi je poskočilo od sreće. Taj mali dečak kojeg sam se bojala zavoleti postao je moje sunce.
Danas, kad sedimo svi zajedno za stolom – Ivan, Milena, Aca, Stevan i ja – osećam ponos i zahvalnost što smo imali hrabrosti otvoriti srce za nešto novo i drugačije.
STIL