Ispovest Ljubice na koju je pao sav teret nege za bolesnog prijatelja ostavlja gorak ukus ustima i pitanje da li je zahvalnost dovoljna za žrtvu na koju često pristajemo zarad porodicve i mira u kući
„Zašto baš ja?“ ponavljala sam u sebi dok sam menjala pelenu starcu koji je ležao u sobi pored kuhinje. Miris lekova i ustajalog vazduha prodirao je u zidove našeg stana na Banovom brdu, kao da je i sam postao član porodice.
„Jelena, možeš li mi doneti malo vode?“ začuo se promukao glas iz sobe. Duboko sam udahnula, obrisala ruke o kecelju i krenula ka njemu. Nisam Jelena. Ja sam Ljubica, njegova prija. Ali on se toga ne seća.
Moj sin Ivan se oženio Marinom pre deset godina. Bila je dobra devojka, tiha, uvek stidljiva u mojoj blizini. Kada je njen otac, gospodin Stevan, doživeo moždani udar, nije bilo druge opcije – Marina nije mogla da ga ostavi samog u Obrenovcu. „Mama, molim te, možemo li da ga primimo? Samo dok se ne oporavi…“ Ivan me je pogledao onim svojim smeđim očima, kao kada je bio dete i molio za još jedno parče torte. „Naravno, sine“, rekla sam, iako mi je srce potonulo.
Prošlo je osam godina. Stevan se nikada nije oporavio. Prvo su to bile šoljice čaja i tablete na vreme. Onda su došle pelene, dekubitusi, noćna buđenja. Marina je radila u banci, Ivan je bio na gradilištima po ceo dan. Sve je padalo na mene. „Mama, ti si najbolja, znaš kako se postupa sa bolesnima“, govorila bi Marina dok je žurno izlazila iz stana. Nije znala da svake noći plačem u kupatilu dok mu perem čaršave.
Jednog dana, dok sam ga hranila supom, Stevan me je pogledao zamagljenim očima: „Jelena, gde su mi deca?“ Nisam znala šta da kažem. „Ovde su, Stevane, svi smo ovde.“ Osetila sam kako mi suza klizi niz obraz. Nisam bila njegova ćerka, bila sam samo žena koja ga je hranila i presvlačila.
Vremenom sam postala nevidljiva u sopstvenoj kući. Ivan i Marina bi uveče sedeli ispred televizora, smejući se nekim glupim serijama, a ja bih čistila za njima ili proveravala da li Stevan još diše. Unuci su odrastali uz miris bolnice i zvuk aparata za kiseonik. „Bako, zašto deda stalno spava?“, pitala bi mala Petra. Nisam imala snage da objašnjavam.
Jedne zime, Stevan je dobio upalu pluća. Lekari su rekli da nema mnogo vremena. Marina je plakala tri dana, Ivan je ćutao i gledao kroz prozor. Sedela sam pored njegovog kreveta i držala ga za ruku dok je umirao. Kada je izdahnuo, osetila sam olakšanje i krivicu u isto vreme.
Na sahrani su svi plakali. Marina je održala govor o tome kako je njen otac najbolji čovek na svetu. Ivan ju je zagrlio. Niko me nije pomenuo. Niko joj se nije zahvalio za osam godina života koje sam dala tom čoveku.
Posle sahrane, kuća je bila puna ljudi. Svi su pričali o Stevanu, njegovim šalama i dobrim delima, a ja sam prala sudove u kuhinji. Prišla mi je komšinica Ružica: „Ljubice, svaka ti čast što si ga trpela toliko godina.“ Samo sam klimnula glavom i nastavila da perem tanjire.
Dani su prolazili, ali gorčina nije nestajala. Ivan i Marina su nastavili svoje živote kao da se ništa nije dogodilo. Ostala sam sama sa svojim mislima i sećanjima na godine koje mi niko nikada neće vratiti.
Jedne večeri, dok smo večerali u tišini, skupila sam hrabrost: „Ivane, Marina… znate li koliko sam ja zaista dala vašoj porodici?“ Zbunjeno su me pogledali. „Mama, svima nam je bilo teško…“ počeo je Ivan. „Ali ja sam bila ta koja je sve radila!“ Podigla sam glas prvi put posle mnogo godina. „Nisam tražila ništa osim malo zahvalnosti!“
Marina je spustila pogled. „Žao mi je, Ljubice… Nisam znala da ti je tako teško.“ Suze su mi navrle na oči. „Nisi znala jer nisi pitala!“
Te noći nisam mogla da spavam. Razmišljala sam o svim ženama koje ćute i nose tuđe terete na svojim leđima jer se to od njih očekuje. O svim majkama koje postaju nevidljive kada više nisu potrebne, a sve što žele je da ih neko čuje. Da neko kaže: „Vidim te.“ Jer ponekad jedno hvala vredi više od svih godina ćutanja.
Nakon ovakve ispovesti ostaje pitanje: Koliko nas još uvek mora da ćuti i pati da bi drugi mogli da žive u miru? Da li je HVALA zaista tako teška reč?
STIL