Ostavila sam svog šestogodišnjeg sina kod svekrve na nedelju dana — a onda me je nazvao u suzama.
Kad smo se moj muž i ja konačno otisnuli na medeni mesec, mislila sam da je sve savršeno organizovano. Već smo jednom morali da odložimo put, jer je naš sin Ethan dobio jaku gripu. Ovog puta ništa nije smelo da pokvari naš dugo očekivani odmor.
Ethan je imao šest godina, radoznao i pričljiv, uvek negde između želje da bude veliki i potrebe za svojim plišanim medom da zaspi. Bila sam nervozna što ga ostavljam, ali moja svekrva, Monique, insistirala je:
— Idite bez brige! Sama sam odgajila dva sina, nedelju dana sa unukom biće lako.
Želela sam da joj verujem. Živela je blizu, u mirnom kraju, i uvek je bila dobra prema Ethanu, iako ponekad pomalo napadna. Ipak, neka tiha briga stezala mi je srce.
Prvih nekoliko dana kraj mora bilo je divno: šum talasa, smeh, mir koji nam je nedostajao. Svako veče smo zvali Ethana.
Delovao je srećno:
— Baka je napravila palačinke za večeru!
— Sutra idemo u zoo-vrt!
Sve je bilo u redu… sve do srede uveče.
Telefon je zazvonio: “Baka M.”. Kada sam se javila, čula sam Ethana kako plače…
Kad sam čula njegov glas, celo mi se telo ukočilo. Srce mi je tuklo toliko jako da sam mislila da će pući. Ruke su mi se tresle, grlo steglo.
— Ethane… šta je bilo, dušo moja? — izustila sam skoro bez glasa.
Tišina koja je usledila bila je strašnija od bilo kog vriska.
— Mama! Strah me je…
Baka je otišla! Napolju je mrak, čula sam neki zvuk!
Krv mi se stegla u venama.
— Ethane, zaključa vrata! Ostani na telefonu!
Dok sam ga smirivala, pozvala sam policiju sa mobilnog mog muža, Lukasa. Deset minuta čekanja činilo se kao večnost. Onda je Ethanova tiha glasovna poruka prošaptala:
— Mama, policija je ovde.
Pronašli su kuću praznu: nema provalnika, samo roletna koja je škripala. Ali Monik nije bilo nigde: telefon isključen, kola odsutna.
Sutradan smo uzeli prvi let. Ethan se bacio u moje ruke, drhteći, držeći se za mene kao da me više nikad neće pustiti.
A ja, olakšana ali ljuta, imala sam samo jedno pitanje u glavi:
— Gde je ona?
Dok sam mu pričala da ga smirim, ponovo sam pozvala policiju. Deset minuta potpune agonije. Onda sam čula njegov mali glas:
— Mama, policija je ovde.
Ogroman olakšanje. Bio je živ i zdrav. Zvuk je dolazio od roletne koja je škripala. Ali gde je bila Monik, moja svekrva?
Nema odgovora. Telefon isključen, kola odsutna. Ethan je tvrdio da je otišla pre nekoliko sati.
Uzimamo prvi jutarnji let. Kada sam konačno stegnula sina u naručje, još je drhtao. Bila sam olakšana… ali i besna.
Popodne se vratila, vidno ljuta što nas je zatekla tamo.
— Dođavola, otišla sam samo na nekoliko sati! Nisam planirala da izazovem kraj sveta!
Eksplodirala sam:
— Nekoliko sati? Ostavila si šestogodišnje dete samo noću!
Ona je slegla ramenima:
— Kada je Lukas bio mali, ja sam često izlazila. Vi, mladi, dramatizujete sve.
Nijedna izvinjenja. Nijedna kajanja.
Te večeri, Ethan mi je prošaptao:
— Mama, baka je bila ljuta na mene… Rekao sam da želim da idem kući, ona me je nazvala nezahvalnim i otišla.
Krv mi se stegla. Ovo nije bila zaboravnost — ovo je bila kazna. Lukas je pozvao Monik, besan:
— Ostavila si mog sina samog jer si bila ljuta na njega?!
Ona je hladno odgovorila:
— Mora da nauči da se ljude ne manipuliše suzama. Vi ga previše popustljivo vaspitavate.
To je bio poslednji put da smo joj govorili.
Ethan je imao noćne more nedeljama, sve dok mu terapeut nije pomogao da povrati malo mira.
Mesecima kasnije, Monik je pokušala da mu priđe nakon škole. Ethan se sakrio iza mene:
— Ne želim da idem s njom.
Gledala sam je pravo u oči:
— Taj pravo si izgubila onog dana kada si ga napustila.
I danas sebi ponavljam: ljubav nije prihvatiti sve.
Ljubav je znati zaštititi ono što voliš, čak i od svoje vlastite porodice.
PREUZETO