Kad je moja majka preminula, ostavila mi je stan i nešto ušteđevine.
Rekla mi je: „Kćeri, ovo je tvoje osiguranje, tvoja sigurnost. Nemoj to dirati osim ako baš moraš.“
I dugo sam tako razmišljala — da je to nešto što trebam čuvati.
Ali kad je moj muž saznao koliko sam naslijedila, promijenio se.
Odjednom je imao planove: da kupimo veći auto, da renoviramo kuću, da pomognemo njegovom bratu, da „uložimo u porodični posao“.
Rekla sam ne. Prvi put u životu — odlučno ne.
Rekla sam mu da to nije zajednički novac, da to nije prilika za trošenje, već za sigurnost.
Uvredio se.
Nekoliko dana nije razgovarao sa mnom.
A onda je počeo polako – suptilno – da me kažnjava.
Prema meni se ponašao hladno, prema djeci pasivno-agresivno, počeo je da izlazi, da mi prebacuje kako sam „sebična“ i „nezahvalna“.
Govorio je svima da sam „okrenula leđa porodici“.
Nisam posustala.
Znam da bi, da sam popustila, taj novac nestao za godinu dana.
Znam da bi mi jednog dana, kad ostanemo bez ičega, isti ti ljudi rekli:
„Zašto nisi mislila na sebe?“
Danas živimo od njegove plate i mog rada, skromno, ali mirno.
Nasljedstvo stoji tamo gdje treba — na sigurnom.
I možda mi nikad neće oprostiti, ali ja sam mirna.
Jer prvi put u životu sam izabrala sebe, a ne ono što drugi misle da „porodica treba“.
jednaistina