Kad sam rodila, moja svekrva se ponašala kao da je beba njena.
Dolazila je bez najave, uzimala dijete iz mojih ruku, govorila mi kako da ga hranim, presvlačim, uspavljujem.
Prvih nekoliko puta sam šutjela — rekla sam sebi da to radi iz ljubavi, da je samo uzbuđena što je postala baka.
Ali s vremenom je postajalo sve gore.
Jednog dana je, dok sam bila pod tušem, odlučila da „malo prošeta“ s bebom.
Bez da mi kaže.
Bez telefona.
Bez ičega.
Kad sam izašla iz kupatila i shvatila da ih nema, gotovo sam izgubila razum.
Trčala sam po ulici bosa, uplakana, misleći da mi je dijete nestalo.
Našla sam ih nakon dvadeset minuta — nasmijanu nju i uspavanu bebu u parku.
A ona je samo rekla:
„Nemoj dramatizirati, malo zraka mu neće škoditi.“
Tad je prešla granicu.
I nisam više šutjela.
Rekla sam joj jasno — ako želi viđati unuka, mora poštovati mene kao majku.
Mora pitati, mora čekati dozvolu, mora znati da moje dijete nije njeno.
Prvih dana je bila uvrijeđena, šutjela je i prigovarala mom mužu.
Ali sada zna — moje dijete, moja pravila.
Naučila sam da ljubaznost bez granica nije vrlina, nego poziv na nepoštovanje.
A ovaj put — natjerala sam je da plati svojom distancom.
JEDNAISTINA