Moja mama ima 70 godina i odjednom je kupila haljinu za 1800 dolara. Bila sam u šoku, dok nisam saznala pravi razlog.
Stajala sam pored šporeta i mešala supu, kad je mama usput rekla:
— Kupila sam sebi novu haljinu.
— O, super! — odgovorila sam automatski. — U supermarketu?
— Ne. U butiku. Za 1800 dolara.
Kašika mi se zaustavila u ruci. Polako sam se okrenula.
— Koliko?!
— Nisi se prečula — odgovorila je mirno. — Već dugo sanjam o njoj.
Moja mama ima 70 godina. U penziji je, živi sama, skoro nikad ne ide na zabave. Obično nosi jednostavnu odeću — udobne džempere, uredne pantalone. A sada — haljina od dizajnera za skoro dve hiljade?
Ostala sam bez reči. Ne zato što nije imala pravo — naravno da je imala. Ali… moj sin, njen unuk, upravo se priprema za studije. Cela porodica štedi svaki dinar. A ona kupuje haljinu za mesečne uštede?
Nisam pravila scenu. Završila sam s kuvanjem i vratila se kući s teškim srcem.
Nekoliko dana kasnije nisam mogla više da izdržim. Sedele smo uz čaj u njenoj kuhinji.
— Mama… ne razumem. Uvek si štedela za unuke, za nas. A sada ovako skupa haljina?
Spustila je šolju i blago me pogledala.
— Znaš, kada sam imala 32 godine, ugledala sam u izlogu prelepu plavu haljinu. Sa dugmićima na leđima. Koštala je polovinu moje plate. Stajala sam pored izloga i gledala kao omađijana. U tom trenutku si zaplakala u kolicima. Pogledala sam te… i otišla. Tada su vam trebale čizme za zimu. Izabrala sam vas.
Zanemela sam. Grlo mi se stegnulo.
— I tako je bilo mnogo puta — dodala je. — Ne žalim se. Radila sam to s ljubavlju. Ali u jednom trenutku sam shvatila: ako nastavim da odlažem snove „za kasnije“, moglo bi se desiti da ih nikada ne ostvarim. Imam 70 godina. Jednostavno sam otišla i kupila haljinu iz snova. Jer me podsetila na onaj izlog. Jer sam i dalje žena. I želela sam to da osetim. Bar jednom.
Oborila sam pogled. Bila sam nepravedna.
Ali mama je dodala još nešto — tiho, gotovo usput:
— I dalje štedim za unuka. Otvoren mu je fond. Štedim već tri godine. Ali želela sam da znaš: nisam samo baka. Ja sam i žena.
Klimnula sam glavom sa suzama u očima.
— Izvini… nisam razmišljala o tome.
— Ne moraš da se izvinjavaš. Samo zapamti: ljubav nije samo davanje, već i razumevanje. Svi imaju snove. Čak i baka.
Sledećeg dana smo zajedno izašle — ne u butik, već u kafić. Mama je došla u toj haljini. Izgledala je predivno. Lako, slobodno i srećno.
I tada sam shvatila: sreća je takođe doprinos porodici.
PREUZETO