Prošlog meseca me je mama pitala da li može da se useli kod mene. Rekla je da je usamljena i da želi da mi bude bliže. Oklevala sam. Nakon godina deljenja malih stanova sa cimerima, konačno sam imala svoj prostor. Rekla sam joj ne, misleći da će to razumeti, ali umesto toga – potpuno je utihnula. Nije zvala, nije slala poruke.
Onda su počele da se dešavaju sitnice. Zvala je moje komšije da „proveri“ kako sam, slala duge poruke u kojima je kritikovala način na koji kuvam i čistim, pa čak i nagoveštavala da loše upravljam novcem. Isprva sam mislila, u redu, možda joj samo nedostajem. Ali što je više to radila, sve više sam osećala da nije želela društvo – želela je kontrolu.
Sve mi je postalo jasno kada me je jednog dana iznenada pozvala rođaka. Rekla je da je mama ljudima pričala kako ja „zanemarujem svoje obaveze“ i da bi joj useljenje kod mene pomoglo da me „vrati na pravi put“. Rekla sam rođaki da se osećam krivom što sam odbila, a ona je samo odgovorila: „Nemoj da joj dozvoliš da se useli, nije iskrena prema tebi.“ I bila je u pravu.
Bila sam besna, ali pre svega, konačno sam stvari videla jasno. Moj život je moj. Godinama sam pokušavala da je usrećim, ali više to ne mogu da radim nauštrb sebe. Blokirala sam njene pozive i prestala da odgovaram na poruke.
Boli me, jer volim svoju majku. Ali volim i svoju nezavisnost – i neću je izgubiti zbog osećaja krivice. Učim da „ne“ ne znači da sam loša ćerka, već samo da sam – čovek.
izvor: brightside.me
ZDRAVLJEPRIRODA.NET