SVAKE NEDJELJE SAM SVEKRU PRAVILA PITU, A ON BI JE SAMO GURNUO OD SEBE I TRAŽIO ČAŠU VODE Tri godine. Hiljadu i sto dana pod istim krovom. Mislila sam da će udaja biti početak bajke, a postala je poligon za dokazivanje. Ne mužu. Njemu je sve bilo potaman. Nego svekru. Starom, oštrom čovjeku koji je više ličio na spomenik nego na osobu. Nikad osmijeh. Nikad “hvala, kćeri”. Svake nedjelje, ritual je bio isti. Ustala bih u 6 ujutro. Zakuvala bih jufke. Tanke, prozirne, onako kako su me stare žene učile. Pita se pekla, mirisala je cijela ulica. Iznesem je na sto, rumenu, podmazanu. On bi je samo pogledao. Podigao bi obrvu, gurnuo tanjir od sebe i rekao: — “Daj mi samo čašu vode. I skloni to, guši me miris.”
– – – Tekst se nastavlja ispod oglasa – – –
Srce bi mi se steglo. Plakala bih u kupatilu da muž ne vidi. — “Zar me toliko mrzi?” — pitala sam se. Mislila sam da mu smetam. Da sam uljez u njegovoj kući. Prošlog mjeseca, tijelo ga je izdalo. Završio je u bolnici, deset dana tišine u kući. Muž mi je rekao: “Sredi mu malo sobu, izbaci stare novine, da mu prodiše prostor kad se vrati.” Ušla sam sa strepnjom. To je bila njegova tvrđava. Miris starog duvana i vlage. Čisteći police, zapela sam za nogaru kreveta. Ispod se nalazila drvena kutija, okovana starim gvožđem. Nisam izdržala. Radoznalost je bila jača. Mislila sam: “Možda krije novac? Ili testament?” Otvorila sam je.
– – – Tekst se nastavlja ispod oglasa – – –
Unutra nije bilo zlato. Bile su to stare, požutjele fotografije njegove pokojne žene, Mare. I jedna sveska, umotana u platno. Prelistala sam je. To je bio njegov dnevnik. Zadnji zapis je bio od prošle nedjelje. Rukopis drhtav, jedva čitljiv. Pisalo je: “Opet je pravila pitu. Mirisala je na moju Maru. Isti pokreti, ista boja korice. Kad zamislim oči, vidim svoju ženu kako stoji pored šporeta. Nisam mogao da okusim ni zalogaj. Bojao sam se, ako pojedem tu pitu, da će miris nestati. Bojao sam se da ću se prejesti uspomene, pa da je do sljedeće nedjelje neću moći prizvati. Gurnuo sam tanjir jer me boljelo u grudima. Bože, oprosti mi što sam grub prema djetetu, ali ona je jedino što me drži budnim u ovoj samoći. Liči na nju. Previše liči.”
– – – Tekst se nastavlja ispod oglasa – – –
Ispustila sam svesku. Pod je bio hladan, ali su mi obrazi gorjeli. On me nije mrzio. On me se plašio. Plašio se ljubavi koju je osjećao prema snahi, jer je mislio da time izdaje uspomenu na ženu koju je volio cijeli život. Danas se vratio iz bolnice. Nisam pravila pitu. Skuvala sam mu blagi čaj. Kad sam mu pružila šolju, prvi put me pogledao u oči. Nije rekao “hvala”. Ali je zadržao moju ruku na trenutak duže nego obično. I to mi je bilo dosta. Nekad su najteži ljudi oni koji u sebi nose najviše neispričanih priča. Ne sudi o nečijem srcu po tome koliko glasno ćuti. Možda baš u toj tišini odjekuje najveća tuga.
