“Čuvaj obraz porodici,” tu rečenicu je Sreten uvek ponavljao svom sinu jedincu Drašku. Ali momak kako da je zaboravio sve ono što ga je otac decenijama učio
Sreten je u životu imao samo jedan cilj: “Da sačuva porodicu”. Zato se rano oženio, doveo u kuću ženu iz časne porodice, koju nikad pre toga nije video. Njegov otac se dogovorio sa njenim ocem, i dve kuće su se orodile. Sreten nije imao pravo glasa, a i da ga je imao, pitao bi opet oca šta mu je činiti. Odgojen je da “čuva obraz porodici”.
Imajući to na umu vredno je radio da pomogne svojim roditeljima da dočekaju časnu starost i da obezbedi svoju mladu porodicu. Sa suprugom Stanom dobio je sina Dražena. Bog im nije dao više dece, a oni nisu ni tražili, jer ko je bio Sreten da sumnja u Njegove puteve.
Sina je vaspitao baš onako kako je i sam vaspitan: “Ako kantar ne valja, ti budi ispravan”. Ta rečenica se stalno ponavljala u njihovoj kući.
I opet, bio je srećan i zadovoljan što ga sin sluša. Kad je momak napunio dvadeset godina i kada se vratio iz vojske, otac mu je počeo pričati: “Vreme je da se ženiš”.
“Hoću, tata, oženiću se, ali kad nađem devojku.”
Sreten nije mogao da razume kako Dražen ne može da nađe devojku kad ima toliko mogućnosti: em je lep, zgodan, iz časne kuće, završio dobru školu, našao posao… Ali vreme je bilo drugačije i nije mogao da mu on, otac, traži devojku.
Taman kada mu je to postao glavni problem, Sretena je sin obradovao – doveo je u kuću devojku.
Danka je bila lepa kao slika, ali ono što je kod nje bilo najlepše je bila ta dobrota. Devojka je isijavala nekom specijalnom blagošću i svaka reč koju bi rekla bila je kao lek.
Sretenu je srce bilo na mestu. Napravio je ogromnu svadbu, častio svakog ko bi mu čestitao, dok je bio spreman da Danku okiva u zvezde.
Mladom bračnom paru je izgradio kuću pored njihove i bio je spreman da im da sve što ima. A oni su mu vraćali dobrotom. Snajka bi svako jutro ustala, donela iz prodavnice hleb, mleko, potrepštine. Dete mlado i školovano, vozila je kola i nikad joj nije bilo teško da njega i Stanu odvede kod lekara, u apoteku, na pijacu kad bi hteli da idu…
Danka je bila ćerka koju nikad nisu imali. Ako je to moguće, počeli su da je vole i više od Draška. Bila je umiljata, dete koje priraste za srce momentalno.
Niko srećniji od njih nije bio kada je zatrudnela. I ništa se ona nije prenemagala u trudnoći. Savijala je gnezdo oko sebe s toliko elana da ju je bilo milina gledati. Očistila je svaki kutak njihve kuće, stvari poređala kao u hotelu, nabavila sve za bebu, slopila sama krevetić…
“Samo da je Bog čuva,” govorili su Sreten i Stana.
Danka im je u kuću donela ćerku, lepu kao sliku. Čarna su je nazvali, a što se Sretena tiče to ime joj je savršeno odgovaralo. Dete je bilo čarobno.
Nesreća kao grom iz vedra neba
Često je Sreten zahvaljivao Bogu, dižući glavu k nebu i govorio: “Hvala ti Gospode na milosti tvojoj, tvoj sam sluga. Hvala ti što si mi dao ovoliku sreću.”
Ipak, nešto potajno ga je mučilo. Neki crv mu nije dao mira. I bio je ljut na sebe zbog tog nemira koji ga muči.
Ali nikad, nikad, nikad nije mogao da pretpostavi da će Bog da ga stavi na takvo iskušenje, na takve ljute muke.
Dvadeset dana nakon što je u kuću stigla Čarna, Stana je skuvala domaću supu specijalno za Danku. Odvojila je najbolje delove, pažljivo sve stavila u manju šerpicu pa rekla Sretenu da ode kod dece i odnese im ručak. Draško se tog dana vratio na posao, a Danka je sama bila sa Čarnom
Sreten je pokucao na vrata, ali niko se nije čuo. Pomislio je da deca možda spavaju, pa nije navaljivao.
Vratio je supu kod Stane i rekao: “Odneću im kasnije, verovatno spavaju”.
Sat vremena kasnije opet mu niko nije odgovarao. Sreten je ušao u kuću i imao je šta da vidi. Na podu u dnevnoj sobi ležala je Danka. Celo telo joj je bilo modro, usne bele, oči otvorene. Bilo je očigledno da je mrtva.
Sreten je odmah znao da do kraja svog života neće moći da zaboravi tu sliku.
Dani koji su sledili bili su mu u izmaglici. Smenjivanje Hitne pomoći, mrtvozornika, mrtvačka kola, sanduk, belo cveće, tamjan, popivi i kuknjava…
“Toliko kuknjave nikad u životu nisam čuo,” prošla mu je misao kroz njegov magloviti mozak.
Godine posle toga bile su kazna
Sreten i Stana, roditelji od njihove Danke, njena sesta i brat – svi su dali sve od sebe da pomognu Drašku da prebrodi ovaj jad koji ga je zatekao.
A njegov sin se borio iz petnih žila da sve uradi sam. Kao da ga je vređalo kada bi neko uzeo Čarnu. Ali nije imao kud, morao je da se vrati na posao, da radi i da život nastavi dalje.
Sreten je mesec dana kasnije doživeo infarkt. U jednom mračnom momentu, kada se probudio u bolnici i kada mu je doktor rekao da će se uspešno oporaviti, da će sve biti dobro, pomislio je – Zašto me Bože ostavljaš, uzmi i mene, kad si već uzeo i to jadno dete.
A onda se dozvao pameti, setio se onog da Bog ima najbolji plan. Uzeo je prevremenu penziju i odlučio da čuva Čarnu. Draško je radio i nije imao ko da mu pomogne.
Tako su prolazile godine, a oni su našli neki svoj ritam. Dete je raslo kao iz vode i sve više ličilo na svoju majku.
Bilo je velike utehe u tome.
Odluka koja će poljuljati veru u Boga
Draško je davao sve od sebe da ublaži tugu. Počeo je da izlazi u grad, da se druži sa društvom, a Sreten je znao da nema šta da mu zameri. Život ide dalje.
Ali, onda je čuo da njegov sin ima neku devojku. Na prvu je odmah odbacio tu mogućnost kao nešto neverovatno. Ali kada je Draško doveo devojku kući, da je upoznaju Sreten i Stana, sve se srušilo.
“Ona nije za tebe,” rekao je osorno sinu kad je devojka otišla kući.
“A ko je za mene? Mrtva Danka?” planuo je Draško.
“Ne laj, budalo jedna! Kako te nije sramota da u kuću dovedeš devojku, a već si bio ženjen. Imaš i dete, kako te nije sramota zbog nje?!”
“Upravo na nju i mislim. Detetu treba majka. Čarni treba majka koja će biti mlada, vesela, koja neće mirisati na tugu i nesreću. Svi oko nje smo kao crni gavrani, dosta mi je toga više,” viknuo je Draško i istrčao iz kuće.
Svadba na koju nije došao
Par meseci kasnije Draško je odveo novu devojku u opštinu da se venčaju. Svadba je bila mala, par prijatelja, uža rodbina, ručak u restoranu i to je to. Sreten nije otišao tamo. Rekao je da će čuvati Čarnu.
Niko ga nije terao, nikome se od rodbine nije ni išlo na tu svadbu, ali svi su bili svesni te surove rečenice: “Život ide dalje.”
Dok mu se sin ženio u opštini, Sreten nije mogao, a da ogorčeno ne pomisli: “Koga nema, bez njega se može”.
Njemu kraj, drugim početak
Novu snajku nije priznavao, nije mogao da je pogleda iako mu nikad ništa loše nije učinila. Prihvatila je Čarnu, vodila je u vrtić, posle u školu, rodila je njegovom sinu još jedno dete… A onaj momenat kada je čuo da je Čarna toj novoj ženi rekla “mama”, Sreten je znao da je za njega došao kraj.
Odlučio je da umre. Nije video svrhu. Stana je galamila na njega, ali on je rekao: “Možda nisam mogao da izaberem dan rođenja, ali dan smrti mogu. Za mene na ovom svetu više nema ništa. Jednostavno, sve sam video, sve sam čuo, vreme je da idem dalje.”
Legao je u postelju i par dana kasnije umro. Rodbini je trebalo mnogo manje vremena da prebole njegovu smrt, svima je jasno bilo da je to bila njegova volja, a ko su bili oni da ne poštuju volju čoveka da umre kad hoće.
