Nisam mogla shvatiti zašto se posljednjih nekoliko dana stalno budim kasnije nego što bih trebala. Alarm sam namještala kako treba, odlazila na spavanje na vrijeme, a ipak bih se budila deset minuta prije nego što moram krenuti, pa bih onda jurila unaokolo i u panici se spremala.
U početku sam mislila da jednostavno ne čujem alarm. Umorna sam od posla, pod stresom, spavam jako čvrsto — takve se stvari dešavaju. Onda sam odlučila provjeriti. Namjestila sam alarm i ostavila telefon dalje od kreveta kako ga ne bih mogla sama ugasiti. I opet, ujutro se probudim kasno, a alarm je isključen.
Nisam znala šta da mislim, pa sam pitala mlađeg brata:
„Jesi li možda dirao moj telefon?“
A on, sasvim mirno, s anđeoskim izrazom lica, kaže:
„Pa jesam… ugasio sam alarm.“
Bila sam u šoku. „Zašto?“
A on odgovara:
„Bilo mi te žao. Uvijek si tako umorna, moraš rano ustajati, pa sam htio da spavaš malo duže.“
I stoji on tu — ponosan, siguran da je uradio dobru stvar. A ja ne znam da li da se smijem ili da plačem.
S jedne strane, dobila sam nekoliko opomena na poslu zbog kašnjenja, ali s druge strane, raduje me što vidim da moj brat odrasta u stvarno brižnog čovjeka. Čak i ako još ne razumije neke odrasle stvari.
