Nakon što je moja mama umrla, nisam mogla ni da taknem njenu kuhinju. Nije bila neuredna; bila je jednostavno… njena. Ako bih pomerila i jednu stvar, imala sam osećaj kao da je brišem.
Novi komšija se predstavio i pitao da li imam šrafciger. Vrata na njegovom ormariću su visila. Rekla sam mu da imam i, neplanirano, objasnila zašto kuhinja izgleda kao da je zamrznuta u vremenu.
Pogledao je oko sebe i rekao: „Da li želiš pomoć ili želiš da sve ostane kako jeste?“
Rekla sam: „Pomoć, ali molim te nemoj ništa da bacaš.“ Tako smo to uradili zajedno.
Stajao je tamo gde sam mu rekla, dodavao mi stvari kad bih zatražila i nije donosio odluke umesto mene. Oprali smo sudove koji su bili u sudoperi, raščistili jednu radnu površinu i sve vratili nazad — samo grupisano i lakše dostupno.
Kada smo završili, rekao je: „Ista kuhinja. Samo manje teška za ulazak.“ Te večeri sam prvi put posle nekoliko nedelja skuvala čaj u njoj.
