Ruski hirurg Fjodor Koval tvrdio je da su ljudska tela sposobna da traju najmanje 140 godina, ako se održavaju pravilnom ishranom i kretanjem.
Tokom više od sedam decenija rada izveo je preko 30.000 operacija i ostao aktivan i u veoma poznim godinama.
Posebno je isticao umerenost u hrani, svakodnevni rad i ljubazan odnos prema pacijentima kao važne za dug život.
Tokom više od sedam decenija rada u medicini, ruski hirurg Fjodor Danilovič Koval upoznao je hiljade ljudi i imao priliku da iz neposredne blizine posmatra kako različiti ljudi reaguju na bolest, starost, strah i život nedaće. Rođen 1922. godine, preživeo je rat, teško ranjavanje i gubitak najbližih, a uprkos trajnom invaliditetu nastavio je da radi i pomaže pacijentima duboko u starosti. Prema dostupnim biografskim podacima, tokom karijere izveo je više od 30.000 operacija, a kao hirurg nastavio je da radi u devedesetim godinama.
Njegova priča nije samo priča o dugoj lekarskoj karijeri, već i o čoveku koji je gotovo čitav život proveo među pacijentima. Upravo kroz njihova iskustva Koval je, kako je govorio, formirao sopstveni pogled na starenje, rad, ishranu, kretanje i odnos prema drugim ljudima.
Jedan razgovor sa pacijentom posebno mu je ostao u sećanju.
“Prerano je da se sahranite”
“Ovaj incident se dogodio kada sam imao 96 godina. Jedan 74-godišnji pacijent je došao kod mene sa uobičajenim tegobama povezanim sa starenjem. Nosio je štap i šepao je. Pitao sam ga: ‘Da li imate baštu?’ Pacijent je humorno odmahnuo rukom i rekao: ‘Kakvu baštu? Zdravlje me izdaje. I u godinama sam kada je vreme da se spremim za onaj svet.’ A ja sam odgovorio: ‘Prerano je da se čuvate. Toliko puta sam video unutrašnjost osobe da mogu sa sigurnošću reći da su naša tela dizajnirana da traju najmanje 140 godina. Glavno je naučiti da ovo održavamo’“, prepričao je događaj Fjodor Koval.
Iako se ovakva tvrdnja o tome koliko dugo ljudsko telo može da traje ne može posmatrati kao medicinska dokazana granica, ona dobro oslikava Kovalov odnos prema životu. Za njega godine same po sebi nisu predstavljale razlog da čovek prestane da bude aktivan, već je mnogo važnije bilo kako se ponaša, koliko se kreće, koliko ostaje uključen u život i da li ima razlog da ustane svakog jutra.
Majka je želela da u porodici ima lekara
Fjodor Koval rođen je 1922. godine u Ukrajini, u seoskoj porodici sa dvoje dece. Njegovi roditelji želeli su da njihovi sinovi steknu obrazovanje i ne ostanu vezani isključivo za težak poljoprivredni rad. Posebno je majka imala velike ambicije za njega, jer je i sama zbog srčanih problema često morala da posećuje lekare.
„Moja majka je imala velike nade u mene. Sanjala je da postanem lekar. Majka je imala srčanu insuficijenciju, pa je često morala da posećuje lekare. Želela je da uvek ima lekara pored sebe”, rekao je Fjodor Koval.
Njena želja odredila je njegov životni put. Nakon završetka škole, Koval se obrazovao za bolničara, a već početkom četrdesetih godina našao se u bolničkom okruženju u kojem je svakodnevno bio suočen sa teškim pacijentima i zahtjevima medicinskih slučajeva.
Kada je počeo rat, njegovo znanje dobilo je još veću težinu. Radio je uz iskusne hirurge, pomagao im tokom operacije, iskustvo koje je tada stekao kasnije postao jedan od temelja njegove višedecenijske karijere. Dostupni biografski izvori navode da je tokom rata radio u poljskim bolnicama, a da je 1943. godine teško ranjen u nogu, zbog čega mi je jedna noga ostala kraća od druge.
Više od 30.000 operacija
Koval je tokom karijere izveo desetine hiljada operacija. Prema jednom stručnom biografskom tekstu, radio je kao operativni hirurg 64 godine i izveo više od 30.000 operacija, dok drugi izvori navode brojku od oko 35.000.
Sam hirurg je posebno pamtio slučaj pacijenta koji je preminuo tokom operacija.
Za lekaru koja je toliko dugo radio sa ljudima, ovakvi slučajevi nisu bili samo profesionalna iskustva. Oni su, kako je govorio, ostajali u sećanju kao podsetnik na to koliko se ljudsko zdravlje može promeniti u kratkom vremenu.
Ratna rana nije ga zaustavila
Jedan od najtežih trenutaka u njegovom životu dogodio se tokom rata, kada je zadobio teško ranjavanje noge. Posledice povrede ostale su mu do kraja života i jednaka noga bila mu je kraća od druge. Ipak, invaliditet nije prihvatio kao razlog da se povuče iz aktivnog života.
Ova karakteristika me nije sprečila da radim i spasavam živote. Spasao sam bezbroj života, ali nikada nisam spasao onaj koji mi je bio najvažniji. Godine 1945. saznao sam da mi je majka umrla. Moj stariji brat i moj otac su takođe otišli. Nisam mogao da pomognem, ali jesam pomagao drugima, kako bi bilo manje suza i bola na zemlji “, rekao je stogodišnjak.
Gubitak porodice je jedan od najtežih udaraca koji je doživeo, ali je upravo rad, prema njegovim kasnijim pričama, postao način da nastavi život. Ratna iskustva, gubitak najbližih i svakodnevnih susreti sa bolesnim ljudima oblikovali su njegov pogled na koliko čoveka znači osećaj da je nekome potreban.
Ni u devedesetim nije prestajao da radi
Posebno je neobična bila njegova radna energija u poznim godinama. Dostupni izvori navode da je i sa 97 godina radio kao lekar, pregledao pacijente i savetovao regrute, dok je njegova ukupna profesionalna karijera trajala više odam sed decenija.
Sam Koval je svoj dnevni raspored opisivao kao nešto sasvim normalno.
Iako je operacija prestao da obavlja u devedesetim, nastavio je da radi sa pacijentima. Jedan od razloga bilo je i njegovo uverenje da lekar ne sme da izgubi kontakt sa ljudima.
Kretanje kao deo svakodnevice
Koval je smatrao da se telo mora koristiti i održavati tokom čitavog života. Za njega fizička aktivnost nije podrazumevala komplikovane treninge, već pre svega svakodnevno kretanje, rad i aktivnosti koje imaju konkretnu svrhu.
Kada je reč o dugovečnosti, uvek kažem da način života igra ulogu. Prvo, fizička aktivnost je neophodna. Rano ustajem, vežbam i idem na posao. Ne radim nikakve druge posebne aktivnosti jer posao hirurga zahteva mnogo kretanja tokom dana. Vikendom radim u bašti. Znam kako se snalazim sa lopatom i motikom “, rekao je Fjodor Koval.
U njegovom slučaju, posao je zaista podrazumevao mnogo kretanja, ali je važan deo života predstavljala i bašta. Umesto da slobodne dane sprovodi potpuno neaktivno, vreme je koristio za rad napolju.
„Nikada se ne prejedam“
Još jedno pravilo kojem je pridavao značaj odnosilo se na hranu. Koval je smatrao da je umerenost značajna od potpunog odricanja i da čovek ne mora da se odrekne svega što voli kako bi se vodio disciplinovan život.
Tokom razgovora sa pacijentima često je obraćao pažnju i na njihovu telesnu težinu, naročito kada bi ona bila povezana sa zdravstvenim tegobama.
Jednom prilikom pred njim se nađe pacijent krupne građe koji je godinama imao problema sa visokim krvnim pritiskom.
Koliko imate kilograma?, upitao je hirurg.
Sto petnaest, odgovorio je pacijent.
„Da imate osamdeset, ne biste imali ovaj problem“, primetio je Fjodor Koval.
Ipak, Koval nije zastupao ideju da čovek mora potpuno da se odrekne omiljene hrane.
Njegove prehrambene navike, međutim, predstavljaju lično iskustvo i stav, a ne univerzalnu preporuku za kopanje života. Savremena medicina dugovečnost povezuje sa čitavim nizom faktora, među kojima su genetika, fizička aktivnost, ishrana, pušenje, alkohol, san, društvena povezanost i pristup zdravstvenoj zaštiti.
Lekar je verovao i u snagu lepe reči
Koval je posebnu pažnju pridavao psihološkom stanju pacijenta. Tokom dugogodišnjeg rada uočavao je koliko strah može da utiče na čoveka, naročito kada se suoči sa ozbiljnom bolešću.
Zato je smatrao da lekar ne sme da zaboravi da pred sobom nema samo dijagnozu, već čoveka koji se plaši, nada, pita i pokušava da razume šta će se dogoditi.
„Ja znam šta sam shvatio razgovarajući sa svojim pacijentima? Ljubazan stav i lepa reč mogu producirati čovekov život. Šteta je šta lekari ovo zaboravljaju”, žalio se hirurg.
Koval je smatrao da način na koji lekar saopštava informacije može imati veliki uticaj na pacijenta, posebno u vremenu kada su mogućnosti medicine bile mnogo ograničene nego danas.
Zašto je prestao da operiše
Iako je i u poznim godinama smatrao da je sposoban za rad, u jednom trenutku odlučio je da više ne izvodi velike operacije. Nije ga zaustavio invaliditet, niti je, prema njegovim rečima, presudno bilo fizičko stanje.
Problem je video u nečemu drugom – u tome kako njegove godine mogu delovati na pacijenta koji treba da legne na operacioni sto.
Jedan događaj posebno mu je ostao u sećanju. Kada je jednom pacijentu rekao da će ga operisati, primetio je strah u njegovom pogledu. Shvatio je da pacijent nije uplašen samo zbog iste operacije, već i zbog činjenice da pred sobom vidi veoma starog hirurga.
Zbog toga je odlučio da operativni deo karijere privede kraju.
„Nije me fizičko stanje, već godine, nateralo da odustanem od hirurgije. Ipak, nisam napustio posao. Nastavio sam da primam pacijente. To mi omogućava, kao i ranije, da komuniciram sa ljudima i da im pomažem. Postoji izreka: ‘Čini se dobro, i tebi će biti.’ Verujem da je smisao mog rada upravo da činim dobro ljude. To je ono što radim skoro celog života”, primetio je Fjodor Koval.
Posao za njega nije bio samo obaveza
Koval je tokom života postao poznat po tome što nije umeo da zamisli svakodnevicu bez rada. Dostupni izvori navode da je i u vrlo poznim godinama odlazio u ambulantu, radio sa pacijentima i pomagao u pregledu regruta.
Za njega posao ne predstavlja samo način da ispuni dan. Bio je to prostor u kojem je razgovarao sa ljudima, pomagao im, posmatrao njihove karaktere i osećao da je i dalje potreban.
U knjizi se možda i krije najvažniji deo njegove životne filozofije: nije želeo da iskoristi posmatra kao period u kojem čovek samo čeka da život prođe, već kao nastavak života u kojem i dalje može da bude koristan drugima.
Fjodor Danilovič Koval preminuo je 2022. godine, nekoliko meseci pre svog stotog rođendana. Iza njega je ostala karijera koja je trajala više od sedam decenija, desetine hiljada operacija i sećanje na lekara koji je, čak i kada više nije mogao da operiše, želeo da ostane u kontaktu sa pacijentima.
Njegova priča zato se danas najčešće pamti ne kao recept za „tajnu dugovečnost“, već kao svedočanstvo čoveka koji je rad, kretanje, komunikaciju sa ljudima i osećaj korisnosti smatrao važnim delom svog života.
Izvor: stil.kurir.rs
