Tokom prve i druge godine fakulteta bio sam na sportskoj stipendiji i hrana je bila uključena. Treće godine sam pokidao ACL, prestao igrati i izgubio pravo na obroke. U suštini sam bio prepušten sam sebi. Nisam imao podršku od samohrane majke, a otac uopšte nije bio prisutan. Našao sam posao na kampusu i to mi je pokrivalo kiriju, gorivo, knjige i školarinu. Nisam imao dodatnog novca za hranu niti za vannastavne aktivnosti.Na poslu na kampusu imali su veliku hrpu kupona za besplatne mini pizze iz Pizza Huta. Uzeo sam svaki koji sam mogao i jeo mini pizzu svaki dan oko tri mjeseca.
Također sam se znao ušunjati u studentsku menzu da ručam. Čekao bih da postane baš gužva, pa kad bi se veća grupa studenata okupila da provuče svoje kartice za ulaz, pokušao bih se uklopiti i jednostavno ući s njima.
Radio sam to nekoliko puta sedmično tokom dvije godine.
Sjećam se da sam razmišljao da, ako me uhvate, odigrat ću na kartu žrtve i objasniti da sam doslovno gladan student.
Uštedio sam hiljade dolara na hrani.
To me spasilo.
